Драги моји Црногорци, овог лета нећу се дивити вашој „невести
Јадрана”, ни уживати у турбо-архитектури руских тајкуна, ни парити и очи и уши
присуствујући стриптиз-тезгама српских цајки дуж Ваше обале.
Моји ће новци отићи браћи Грцима упомоћ, не само зато што им је сваки евро
потребан као зрно соли, већ зато што се као Србин тамо осећам као код својих, а
Јонско и Егејско море бивају ми ближа и по срцу и по километражи од предивног,
небеско плавог Јадранског.
Ми јесмо браћа, барем смо некада сигурно били, јер да нисмо не бисмо се седам година после нашег растанка и даље питали ако се рукујемо да ли је стисак био довољно снажан, а ако се грлимо да ли је то био излив љубави или покушај дављења. Речју, сваке емоције би одавно биле ад акта и разговарали бисмо само преко бројки, на језику на којем се најбоље не разумемо и о темама које су битне колико и инфлација на Мадагаскару.
Али, да не бисте били у непотребној заблуди, нема туге у мојим речима. Не, можда мало разочарења, трунчице огорчености, али и доста оног нејасног осећања поноса који изазива судбина жртве античке трагедије. Патетика је наравно неизоставна.
На крају крајева и на концу конца, ради се о простој души балканској, толико простој да себи узима за право да Вам објасни зашто сте Ви тако мали, а ми, барем наспрам Вас, тако велики. Ви, драге комшије, славите 13. јула дан државности.
То је датум када сваки народ обележава дан када је удахнуо својој држави живот, дан када је себи саградио кућу, ударио прву плочу и покрио је црепом обојен крвљу јунака чије су кости уграђене у темеље отаџбине.
Али, 13. јула 1878. године Црна Гора је постала међународно призната држава, па тако Ви не славите СЕБЕ већ славите признање других, не славите битку којом сте ослободили свој кућни праг, не славите одлуку своје Скупштине, племенског савета или суверена (било цивила или у мантији, свеједно), већ сте почетак своје државности везали за одлуку донесену хиљадама километара од Цетиња, тамо где су сматрали да за ваше нахије не треба жртвати ни кап крви немачког редова.Али то је само део Ваше инфериорности.
Ми Срби, на пример, славимо 1804. годину као почетак стварања модерне српске државе.Тада ниједна велика сила није желела да буде гарант наше слободе, нико није желео да види како један народ сам, сопственом жртвом скида са себе вековне окове и ослобођеним рукама граби право на живот и постојање, право које се не добија већ отима.
Сви господари рата и мира плашили су се да се се тај слободарски вирус не прошири Европом, јер би њихове империје почеле да се урушавају као кула од карата, што се и десило један век касније.И ми смо тог варљивог лета 1878. године, као и Ви, добили међународно признање, али у Србији се опет слави Сретење, дан када смо почели борбу за независност, јер ми славимо СЛОБОДУ, а не туђа признања.
Када би се водили Вашим комплексом ниже вредности у српској историји би значајнији догађај био примање султановог хатишерифа од доношења Сретењског устава.Примећујете разлику, уочавате ли симболику?
Слобода се не добија, она се осваја и то не само од туђих, већ и од домаћих тирана. Зато је документ који је изгласала Скупштина у Крагујевцу и који, са једне стране проглашава Србију за независну кнежевину, а са друге књаза ограничава и власт дели на три гране по европском моделу, стоји као угаони камен српске демократије иако је тај Устав попут Устанка трајао као трептај ока, светлост коју је тај чин бацио осветлила нам је пут до слободе. Ако пак 13. јул везујете за устанак против италијанског окупатора 1941. он је више био дело црвеног башибозлука него прави одраз народне воље.
Више је било оних на другој страни барикаде, него оних који су били и национално и класно свесни.Једни су Италијане дочекали као ослободиоце и на њиховим бајонетима стварали су независну Црну Гору коју је, како данас учите, 1918. године поништио „окупатор” исте вере и истог језика, док су други остали верни српској круни и заједно се са српском браћом борили против правог окупатора, окупатора туђе вере и туђег језика.
Ваша инфериорност огледа се и у томе што не умете да будете сами. Ви нама не требате, Ви без нас не можете.Јер у изградњи свог идентитета незаобилазан је антагонизам према Србији и свему (велико)српском.
Ми смо криви што сте Ви на Великој народној Скупштини изгласали безусловно уједињење са Србијом, ми смо криви што је Ваш вођа Божићне побуне (кога данас политички канонизујете) назвао Црну Гору земљом ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове, ми смо криви што су Ваши данашњи национални идоли пре слома „тамнице народа” примали српске плате и пензије и били лојални српском краљу, ми смо криви што сте нас ослобађали наше интелигенције 1944. године па сте, када сте добили своју камену и еколошку државу, јурнули са Ваших каменолома на Дедиње и Сењак, ми смо криви што сте, опет, 1992. године изгласали да желите заједничку државу…
Ми Вама требамо чак и када Вас отворено нећемо, јер су Срби у Црној Гори који поштују Вашу државу стално предмет страначког препуцавања, па иако им не дајете право на двојно држављанство, иако немају адекватну заштиту сопственог језика и своје аутохтоне цркве и даље представљају сметњу Вашем независном миру и благостању.
Они су посрбице, реметилачки фактор, антидржавни елемент!И они су криви, не знате прави разлог, али неко мора бити крив. Кроз то срамотно оптуживање покушавате да се ослободите комплексне фрустрације која има дубоке корене и храни се Вашим страхом да се погледате у огледало, а оно је у сузним очима Ваших сународника и Ваше дојучерашње браће.
Лице које ћете у њима видети биће ружно, искривљено од бола и ужаса јер сте остали сами на ветрометини без заветрине на коју сте навикли.
Не бојте се, ми не желимо да постанете МИ. Помирили смо се да сте Ви-Ви,а ми-ми и ту се прича завршава.
Не желимо да се поново спуштамо на Ваше уже, јер умало се уже не претрже. А да ли ћемо остати виши пријатељи зависи од Вас.
Ми за то нисмо криви.
Ми јесмо браћа, барем смо некада сигурно били, јер да нисмо не бисмо се седам година после нашег растанка и даље питали ако се рукујемо да ли је стисак био довољно снажан, а ако се грлимо да ли је то био излив љубави или покушај дављења. Речју, сваке емоције би одавно биле ад акта и разговарали бисмо само преко бројки, на језику на којем се најбоље не разумемо и о темама које су битне колико и инфлација на Мадагаскару.
Али, да не бисте били у непотребној заблуди, нема туге у мојим речима. Не, можда мало разочарења, трунчице огорчености, али и доста оног нејасног осећања поноса који изазива судбина жртве античке трагедије. Патетика је наравно неизоставна.
На крају крајева и на концу конца, ради се о простој души балканској, толико простој да себи узима за право да Вам објасни зашто сте Ви тако мали, а ми, барем наспрам Вас, тако велики. Ви, драге комшије, славите 13. јула дан државности.
То је датум када сваки народ обележава дан када је удахнуо својој држави живот, дан када је себи саградио кућу, ударио прву плочу и покрио је црепом обојен крвљу јунака чије су кости уграђене у темеље отаџбине.
Али, 13. јула 1878. године Црна Гора је постала међународно призната држава, па тако Ви не славите СЕБЕ већ славите признање других, не славите битку којом сте ослободили свој кућни праг, не славите одлуку своје Скупштине, племенског савета или суверена (било цивила или у мантији, свеједно), већ сте почетак своје државности везали за одлуку донесену хиљадама километара од Цетиња, тамо где су сматрали да за ваше нахије не треба жртвати ни кап крви немачког редова.Али то је само део Ваше инфериорности.
Ми Срби, на пример, славимо 1804. годину као почетак стварања модерне српске државе.Тада ниједна велика сила није желела да буде гарант наше слободе, нико није желео да види како један народ сам, сопственом жртвом скида са себе вековне окове и ослобођеним рукама граби право на живот и постојање, право које се не добија већ отима.
Сви господари рата и мира плашили су се да се се тај слободарски вирус не прошири Европом, јер би њихове империје почеле да се урушавају као кула од карата, што се и десило један век касније.И ми смо тог варљивог лета 1878. године, као и Ви, добили међународно признање, али у Србији се опет слави Сретење, дан када смо почели борбу за независност, јер ми славимо СЛОБОДУ, а не туђа признања.
Када би се водили Вашим комплексом ниже вредности у српској историји би значајнији догађај био примање султановог хатишерифа од доношења Сретењског устава.Примећујете разлику, уочавате ли симболику?
Слобода се не добија, она се осваја и то не само од туђих, већ и од домаћих тирана. Зато је документ који је изгласала Скупштина у Крагујевцу и који, са једне стране проглашава Србију за независну кнежевину, а са друге књаза ограничава и власт дели на три гране по европском моделу, стоји као угаони камен српске демократије иако је тај Устав попут Устанка трајао као трептај ока, светлост коју је тај чин бацио осветлила нам је пут до слободе. Ако пак 13. јул везујете за устанак против италијанског окупатора 1941. он је више био дело црвеног башибозлука него прави одраз народне воље.
Више је било оних на другој страни барикаде, него оних који су били и национално и класно свесни.Једни су Италијане дочекали као ослободиоце и на њиховим бајонетима стварали су независну Црну Гору коју је, како данас учите, 1918. године поништио „окупатор” исте вере и истог језика, док су други остали верни српској круни и заједно се са српском браћом борили против правог окупатора, окупатора туђе вере и туђег језика.
Ваша инфериорност огледа се и у томе што не умете да будете сами. Ви нама не требате, Ви без нас не можете.Јер у изградњи свог идентитета незаобилазан је антагонизам према Србији и свему (велико)српском.
Ми смо криви што сте Ви на Великој народној Скупштини изгласали безусловно уједињење са Србијом, ми смо криви што је Ваш вођа Божићне побуне (кога данас политички канонизујете) назвао Црну Гору земљом ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове, ми смо криви што су Ваши данашњи национални идоли пре слома „тамнице народа” примали српске плате и пензије и били лојални српском краљу, ми смо криви што сте нас ослобађали наше интелигенције 1944. године па сте, када сте добили своју камену и еколошку државу, јурнули са Ваших каменолома на Дедиње и Сењак, ми смо криви што сте, опет, 1992. године изгласали да желите заједничку државу…
Ми Вама требамо чак и када Вас отворено нећемо, јер су Срби у Црној Гори који поштују Вашу државу стално предмет страначког препуцавања, па иако им не дајете право на двојно држављанство, иако немају адекватну заштиту сопственог језика и своје аутохтоне цркве и даље представљају сметњу Вашем независном миру и благостању.
Они су посрбице, реметилачки фактор, антидржавни елемент!И они су криви, не знате прави разлог, али неко мора бити крив. Кроз то срамотно оптуживање покушавате да се ослободите комплексне фрустрације која има дубоке корене и храни се Вашим страхом да се погледате у огледало, а оно је у сузним очима Ваших сународника и Ваше дојучерашње браће.
Лице које ћете у њима видети биће ружно, искривљено од бола и ужаса јер сте остали сами на ветрометини без заветрине на коју сте навикли.
Не бојте се, ми не желимо да постанете МИ. Помирили смо се да сте Ви-Ви,а ми-ми и ту се прича завршава.
Не желимо да се поново спуштамо на Ваше уже, јер умало се уже не претрже. А да ли ћемо остати виши пријатељи зависи од Вас.
Ми за то нисмо криви.
Нема коментара:
Постави коментар