Шрафцигер графити

Милошевићева филозофија "ако не знамо да радимо, знамо да се бијемо", пост фестум, добила је бизарну сатисфакцију у поноћној фабричкој диверзији на „новог фићу"

Наоружан шрафцигером и заштићен дискрецијом треће смене непознати радник крагујевачког Фиата искалио је бес на тридесетак нових "фића". Лимарију је гребао порукама "хоћемо пуш паузу", "пуши (га) Роси", "Жабари марш из Србије!", и олакшао свој бол.

Синдикат је еуфемистично објаснио да је то због мале плате, свађе са шефом и зависности од дувана.

Ирски професор Ричард Лин који нас је пре пар година сврстао у категорију најглупљих народа Европе, ово би могао да искористи за потврду тезе о ниском ИQ просечног Србина. Милошевићева филозофија "ако не знамо да радимо, знамо да се бијемо", пост фестум, добила је бизарну сатисфакцију у поноћној фабричкој диверзији. Етнопсихологија би ово могла да објасни вечитом клацкалицом нашег човека измедју депресије и агресије, јер смо, ето, увек на погрешном месту у погрешном тренутку. Можда и наличјем традиционалног јунаштва које се изметнуло у ситничаву осветољубивост, завист и мржњу.

У сваком случају, шрафцигер графити сведоче о тешком промашају, заблуди и примитивној "радној етици". У развијеним друштвима, од Немачке и Енглеске до Америке и Јапана рад је на врху вредносног система. Он је етаблиран као најсигурнији пут до зараде и успеха, благостања и богатства. Како личног тако и друштвеног.

Код нас; рад је ниско пао. У вредносном сиситему дружење на послу, пријатан амбијент и добар тим су изнад радних навика и финансијске сигурности. То показују и истраживања, а још убедљивије самоуправни силогизам "нико не може тако мало да ме плати колико ја могу мало да радим". У поремећеном систему вредности створено је уверење да се овде успех стиче на "брзака", или "на фору". Однегована је "антирадна етика" из које су изникли негативна селекција и неодговорност. У преводу, најбољи пут да друштво постане жртва сопствених слабости.

"Рад, рад, рад... та реч звонила је као неко велико звоно универзитетском салом и сви слушаоци нису могли да се не стресу од грозе када се сете колико смо још далеко од онога што треба да смо и што би требало да будемо" забележила је београдска штампа пре сто и кусур година, после чувеног говора Јована Цвијића ("О националном раду" 1907-е).

"Као каква иронија звучале су оне речи о свим нашим ситним и ситничарским борбама, зађевицама и будалаштинама. О целом нашем јаду који нам одузима све време и гута сву енергију док звони оно велико звоно: рад, рад, рад..." Звонио је Цвијић на будјење. Али, џаба.

Хулиган у радничкој униформи из Фиатове хале „легао је" једино на сезонску поенту Александра Вучића. "Сви су ме исмевали због Вебера а наш највећи проблем је у нашим навикама", изговорио је вицепремијер готово истовремено, док је у Крагујевцу радио шрафцигер. "Морамо да мењамо стање свести, ако хоћете, чак и подсвест".

За свест, у реду. У суштини о томе се ради. За подсвест не знам баш, опет бисмо сви морали (да легнемо) "на кауч".