БЕКСТВО ОДБЕГЛОГ КОМПЈУТЕРАША NSА ПОКАЗАЛО ДА ЈЕ АМЕРИКА ОСТАЛА
УСАМЉЕНА У НАСТОЈАЊУ ДА ГА ВРАТИ
Десетине новинара провеле су га на аеродрому Шереметјево очекујући да се појави
чувени разоткривач тајни америчких специјалних служби, Едвард Сноуден, који је
у суботу, ипак, напустио Хонгконг, без обзира што су САД тражиле његово
изручење.
Сноуден се није ни појавио пред новинарима, а траке са вестима су се зашарниле од свакојаких верзија и претпоставки: Сноудену потребна медицинска помоћ; Сноуден би могао да напусти аеродром дипломатским аутомобилом; амбасадор Еквадора у Русији кренуо на аеродром Шереметјево да се сретне са Сноуденом.
Затим се на Twitteru појавило саопштење министра иностраних послова те јужноамеричке земље да је Сноуден затражио политички азил у Еквадору. По свему судећи, добиће азил: иначе, зашто би амбасадор трошио свој легални викенд на посету аеродрому?
Тако ће Еквадор учврстити своју славу као земља која крије прогоњене борце за слободу информисања: први човек WikiLeaksа, Џулијан Асанж, већ више од годину дана се скрива у амбасади те земље у Лондону.
Сноуден је покварио викенд и представницима државних структура САД, који су морали да дају бескрајне интервјуе и коментаре. Председник специјалног комитета за обавештајну службу у Сенату (SSCI), високог органа за надзор обавештајних заједница САД, Дајн Фајнштејн, изјавио је у емисији CBS: „Ја хоћу да га ухапсе, врате (у САД) и да му се суди!”.
По мишљењу Фанштејна, поверљиви подаци које Сноуден поседује много су опширнији од фрагмената које је он „просуо” новинарима док је био у Хонгконгу. Наравно, специјалне службе сваке земље, која није пријатељска САД, спавају и сањају како да се домогну тих тајни.
И ту почиње оно најзанимљивије. Сноуденово бекство је показало да је Америка у свом настојању да врати одбеглог компјутераша NSА остала усамљена. Не, наравно, да је транзит Сноудена пролазио, на пример, преко Лондона, САД би лако дошле до његовог изручења. Али, тешко да је он случајно изабрао маршруту Хонконг-Москва-Хвана-Каракас-Кито.
Прво су Сноудена врло лако и глатко пустили из Хонгконга позивајући се на „погрешно срочену молбу о екстрадицији”. Фанштејн је апсолутно праведно претпоставио да он не би могао напустити специјални административни регион Кине да није било директиве из Пекинга.
Отпуштањем Сноудена, руководство Кине показало је америчкој страни да много не узима у обзир њене захтеве, посебно у склопу озбиљних проблема сајбер-шпијунаже, који су разматрани приликом сусрета Обаме и Си Ђинпинга у Калифорнији.
Затим - Москва. Да је Москва спремна да одобри азил Сноудену, ако он то затражи, изјавио је Дмитриј Песков, секретар за штампу Владимира Путина, а јуче је то исто поновио шеф комитета Државне Думе за међународне послове Алексеј Пушков.
Тада се и појавило саопштење да руски органи за примену закона немају никаквог приговора у односу на бившег сарадника NSА и да немају намеру да га задржавају. Ова информација, која је доспела од неименованог извора из структура силе, очигледно је била одговор на исто тако незванични захтев САД да се Сноуден задржи у Москви.
Американци су побеснели.
- Шта у овој ситуацији раздражује, па то што руски премијер Путин помаже и подржава бекство - пожалио се сенатор демократа, Чак Шумер, показујући сјајно познавање руског политичког система. Савезници треба да се једни према другима достојно односе, али Путин, чини се, настоји да Сједињеним Државама забоде прст у око.
А сенатор републиканац, Линдзи Грем изјављује: „Ми ћемо се изборити да се Сноуден појави на суду и показаћемо Русима да њихови поступци неће остати без одговора”.
Искрена недоумица Американаца - савезници тако не поступају! - може изазвати смешак.
А шта сте, заправо, очекивали?
Републиканске странке и произраелских лобистичких организација, Москва донети Сноудена на тањирићу са плавом тракицом?
Да ће после три године „тихоокеанске суздржаности” - творевине бившег државног секретара Хилари Клинтон, Кина, предати америчким специјалним службама човека који је разоткрио тајне сајбер-рата САД против Кине?
Коначно, може ли се очекивати да ће Латинска Америка, која брзо постаје левичарска и клизи испод утицаја северног суседа, почети да послушно испуњава наредбе Вашингтона?
Може се спекулисати о томе да историја Сноудена, као и ранији случај са Асанжом, илуструје залазак глобалног утицаја САД. Узгред, стручњаци из WikiLeaksа пружају правну подршку одбеглом сараднику NSА, а представница те организације, чак га и прати током летова. Уистину, ништа слично није се могло ни замислити још пре 5-10 година: од 1991. свет је био строго униполарни, а директиве „Вашингтонског обкома” (обласног комитета) биле су обавезне за извршење у било којој тачки земљине кугле. Ипак, много је важније нешто друго.
Сличан детективски сиже раније би се одвијао у дубокој тајности: конкуренција обавештајних служби, по правилу, не воли јасну дневну светлост. А сада се све дешава наочиглед десетина новинара, за транзит Едварда Сноудена прикована је пажња информативних агенција читавог света. И што да се крије - симпатије већине људи су на његовој страни.
Сноудена не људи не доживљавају као шпијуна-дезертера, као издајника своје земље. Као и Асанж, он се појављује као ватрени борац за слободу информисања, као својеврсни Прометеј информатичког века. А САД са свом својом моћи, са претњама сенатора и сплеткама специјалних служби, наступају у улози „лошег момка”, угњетача слободе информисања, уз то и глобалног контролора који преко друштвених мрежа безобзирно уходи како саме Американце, тако и становнике других земаља.
Сетимо се: СССР је изгубио хладни рат не зато што је имао мање ракета и нуклеарних бомби, већ зато што је у читавом свету доживљаван као „Империју зла”.
Борећи се са таквим људима као што су Сноуден и Асанж, САД пробају црну маску Дарта Вејдера. А та маска има својство да прираста за кожу.
Сноуден се није ни појавио пред новинарима, а траке са вестима су се зашарниле од свакојаких верзија и претпоставки: Сноудену потребна медицинска помоћ; Сноуден би могао да напусти аеродром дипломатским аутомобилом; амбасадор Еквадора у Русији кренуо на аеродром Шереметјево да се сретне са Сноуденом.
Затим се на Twitteru појавило саопштење министра иностраних послова те јужноамеричке земље да је Сноуден затражио политички азил у Еквадору. По свему судећи, добиће азил: иначе, зашто би амбасадор трошио свој легални викенд на посету аеродрому?
Тако ће Еквадор учврстити своју славу као земља која крије прогоњене борце за слободу информисања: први човек WikiLeaksа, Џулијан Асанж, већ више од годину дана се скрива у амбасади те земље у Лондону.
Сноуден је покварио викенд и представницима државних структура САД, који су морали да дају бескрајне интервјуе и коментаре. Председник специјалног комитета за обавештајну службу у Сенату (SSCI), високог органа за надзор обавештајних заједница САД, Дајн Фајнштејн, изјавио је у емисији CBS: „Ја хоћу да га ухапсе, врате (у САД) и да му се суди!”.
По мишљењу Фанштејна, поверљиви подаци које Сноуден поседује много су опширнији од фрагмената које је он „просуо” новинарима док је био у Хонгконгу. Наравно, специјалне службе сваке земље, која није пријатељска САД, спавају и сањају како да се домогну тих тајни.
И ту почиње оно најзанимљивије. Сноуденово бекство је показало да је Америка у свом настојању да врати одбеглог компјутераша NSА остала усамљена. Не, наравно, да је транзит Сноудена пролазио, на пример, преко Лондона, САД би лако дошле до његовог изручења. Али, тешко да је он случајно изабрао маршруту Хонконг-Москва-Хвана-Каракас-Кито.
Прво су Сноудена врло лако и глатко пустили из Хонгконга позивајући се на „погрешно срочену молбу о екстрадицији”. Фанштејн је апсолутно праведно претпоставио да он не би могао напустити специјални административни регион Кине да није било директиве из Пекинга.
Отпуштањем Сноудена, руководство Кине показало је америчкој страни да много не узима у обзир њене захтеве, посебно у склопу озбиљних проблема сајбер-шпијунаже, који су разматрани приликом сусрета Обаме и Си Ђинпинга у Калифорнији.
Затим - Москва. Да је Москва спремна да одобри азил Сноудену, ако он то затражи, изјавио је Дмитриј Песков, секретар за штампу Владимира Путина, а јуче је то исто поновио шеф комитета Државне Думе за међународне послове Алексеј Пушков.
Тада се и појавило саопштење да руски органи за примену закона немају никаквог приговора у односу на бившег сарадника NSА и да немају намеру да га задржавају. Ова информација, која је доспела од неименованог извора из структура силе, очигледно је била одговор на исто тако незванични захтев САД да се Сноуден задржи у Москви.
Американци су побеснели.
- Шта у овој ситуацији раздражује, па то што руски премијер Путин помаже и подржава бекство - пожалио се сенатор демократа, Чак Шумер, показујући сјајно познавање руског политичког система. Савезници треба да се једни према другима достојно односе, али Путин, чини се, настоји да Сједињеним Државама забоде прст у око.
А сенатор републиканац, Линдзи Грем изјављује: „Ми ћемо се изборити да се Сноуден појави на суду и показаћемо Русима да њихови поступци неће остати без одговора”.
Искрена недоумица Американаца - савезници тако не поступају! - може изазвати смешак.
А шта сте, заправо, очекивали?
Републиканске странке и произраелских лобистичких организација, Москва донети Сноудена на тањирићу са плавом тракицом?
Да ће после три године „тихоокеанске суздржаности” - творевине бившег државног секретара Хилари Клинтон, Кина, предати америчким специјалним службама човека који је разоткрио тајне сајбер-рата САД против Кине?
Коначно, може ли се очекивати да ће Латинска Америка, која брзо постаје левичарска и клизи испод утицаја северног суседа, почети да послушно испуњава наредбе Вашингтона?
Може се спекулисати о томе да историја Сноудена, као и ранији случај са Асанжом, илуструје залазак глобалног утицаја САД. Узгред, стручњаци из WikiLeaksа пружају правну подршку одбеглом сараднику NSА, а представница те организације, чак га и прати током летова. Уистину, ништа слично није се могло ни замислити још пре 5-10 година: од 1991. свет је био строго униполарни, а директиве „Вашингтонског обкома” (обласног комитета) биле су обавезне за извршење у било којој тачки земљине кугле. Ипак, много је важније нешто друго.
Сличан детективски сиже раније би се одвијао у дубокој тајности: конкуренција обавештајних служби, по правилу, не воли јасну дневну светлост. А сада се све дешава наочиглед десетина новинара, за транзит Едварда Сноудена прикована је пажња информативних агенција читавог света. И што да се крије - симпатије већине људи су на његовој страни.
Сноудена не људи не доживљавају као шпијуна-дезертера, као издајника своје земље. Као и Асанж, он се појављује као ватрени борац за слободу информисања, као својеврсни Прометеј информатичког века. А САД са свом својом моћи, са претњама сенатора и сплеткама специјалних служби, наступају у улози „лошег момка”, угњетача слободе информисања, уз то и глобалног контролора који преко друштвених мрежа безобзирно уходи како саме Американце, тако и становнике других земаља.
Сетимо се: СССР је изгубио хладни рат не зато што је имао мање ракета и нуклеарних бомби, већ зато што је у читавом свету доживљаван као „Империју зла”.
Борећи се са таквим људима као што су Сноуден и Асанж, САД пробају црну маску Дарта Вејдера. А та маска има својство да прираста за кожу.
Нема коментара:
Постави коментар