Сами своју историју фалсификујемо

Није мени чудно да је историје Србије почела са осам офанфива. Нити да нам то најважнији део историје, јер су се од тада код нас у Србији запатили интернационалци. 

Под воћством највећег југословенског сина, хабзбуршког копилета, који је у Првом светском рату у Загребачкој Вражјој Дивиѕији починио највећа зверстава по Мачви, нисмо нишатa боље могли ни очекивати. Улице са именима наших јунака су мењале имане, а у сваком граду Србије главан услица је нослима назив тог ћопаваца. Не само улице него и градиви су постали Титови, Ранковићеви,... 

Ало је највеће чудо, да је наша историја осталa глува према човеку који нас избавио из петстогодишњег ропстава. Да њега није било, ми сви би данас говорили Турски а уместо у цркву, клањали бе се Алаху по џамијама.
Данас ако хоћемо нешто више да сазнамо о Карађорђу, то не можемо наћи Српским, него у Аустриским, Руском или Турским архивама.
Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође. Његове рокаде, фортификације, артиљериски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дабића, руског инспектора градова.
Тактично знање, и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем(!!) Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, боду очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артиљерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на „врховну команду”, са разгранатом службом извештаја и командовања.
Док је кнезу Милошу, као венац славе, додељна чак и политичка мизерија, Карађорђу је у срамоту писано и оно, од чега је после Србија створила државу.