Znate li tko je bio Frank Kameny? Kad
se govori o seksualnoj revoluciji redovito se spominje ime Alfreda Kinseya, ali
za gay pokret je još važniji dr. Frank Kameny, čovek koji je
organizovao prve gay demonstracije 60-ih godina u SAD-u. Upravo je on pokazao smisao i svrhu gay revolucije u izjavi da je konačni cilj
njihove borbe legaliziranje polnog opštenja sa životinjama. Naime, Kameny drži
da je ''polno opštenje sa životinjama neotuđivo ljudsko pravo''. Doista
šokantno. Ali, uistinu malo se zna o pojedinostima vezanim uz ovaj
anarho-liberalni pokret.
''Prodavači-propagandisti zla ne samo
da kontinuirano lažu nas i sebe nego je cilj njihovog života da namecu ponašanja i uverenja koja se suprotstavljaju životu'', ističe David Kupelian,
kolumnist američkog časopisa Whistleblower na početku svoje
knjige Marketing zla. U toj knjizi koju bi trebao pročitati svatko ko se želi više upoznati s gay pokretom i drugim srodnim
anarho-liberalnim pokretima postsekularnog društva autor na intrigantan način
raskrinkava američku industriju propagande u tzv. gender revoluciji.
Pri proceni ovakvih društvenih pojava trebamo se kloniti svake površnosti i
predrasuda koje bi nam mogle zamračiti put k istini. U prvom redu treba znati
da nisu svi homoseksualci pristaše gay revolucije. Naprotiv, ima ih
dosta kojima se gay pokret gadi i koji ga smatraju
destruktivnim pokretom. Zašto? Upravo iz razloga što su ''kreatori haosa'' gay populaciju
učinili žrtvom prljave političke manipulacije u službi neoliberalne ideologije.
Tu manipulaciju provodile su velike korporacije, porno industrija i levičarski
pokreti. Obično se kaže da je gay pokret počeo 11. aprilaa
1969. godine ''pobunom Stonewall''. Tada je došlo do sukoba
prilikom racije između između policije i gay demostranata u ugostiteljskom
objektu Stonewall Inn u New Yorku. Taj datum se spominje kao
rođendan pokreta za ''gay oslobođenje'', što nije sasvim tačno. Naime, već
1965. godine počele su gay demonstracije u filadelfijskom
noćnom klubu Dewey's, popularnom okupljalištu homoseksualaca,
lezbijki i transvestita. Zatim je usledila pobuna u Compton'su 1966.
godine koja je rezultirala vandalskim divljanjem pripadnika gay aktivista
prema policiji i upravi zalogajnice Comton's Cafeteria u
San Francisku. S druge strane sveta, u to vrijeme Duh Sveti nadahnjuje Crkvu
socijalnim dokumentima i enciklikama. Među njima svakako treba spomenuti
pastoralnu konstituciju Drugog vatikanskog sabora Gaudium et spes (O
Crkvi u suvremenom svetu). Upravo se u ovoj konstituciji ističe dostojanstvo
i poštivanje ljudske osobe, veličina slobode, ljubav prema protivnicima,
jednakost svih ljudi, socijalna pravda, svetost braka i porodice, itd. Vrlo je
važno proučiti socijalne dokumente Crkve da bismo se uverili kako nema nikakve
osnove da gay pokreti blate Katoličku crkvu zbog nekakvog ''gušenja'' ljudskih
prava i sloboda. U tom nizu treba svakako spomenuti i encikliku pape Ivana
Pavla II. Evangelium vitae, o vrednosti i nepovredivosti ljudskog
života iz 1995. godine.
Krenimo dalje. Stonewall je označio prekretnicu za gay pokret, jer se nakon te
pobune krenulo sa osnivanjem militantne političke organizacije Gay
Liberation Fronta (GLF).
Rušenje tradicionalne porodice
Gay revolucija nikla je na tekovinama
kontrakulture. Ne možemo govoriti o gaypokretu ako ne
dotaknemo njegovo sestrinsko krilo – feministički pokret. Uticaj društvenih
pokreta, a osobito feminizma, na odnose među polovima pokrenuo je snažan
udarni talas: preispitivanje heteroseksualnosti kao norme. Bit feminizma, kakav
se praktikuje i o kakvom se pripoveda u (re)definiranju ženskog identiteta
znači brisanje određene biološko-kulturološke razlike između mušaraca i žena.
Od tada se počelo sve više govoriti poput filozofa M. Foucaulta da je polnost ''društvena konstrukcija''. Lezbejstvo je, zapravo, sastavni dio
feminističkoga pokreta, istaknuo je sociolog Manuel Castells u knjizi Informacijskodoba.
Bitna karakteristika postsekularnog društva je razdvajanje seksualnosti od
braka. "Seksualno oslobođeno društvo" jednostavno postaje supermarket
osobnih fantazija u kojemu pojedinci jedni druge konzumiraju prema potrebi
''begom od obaveze''. Jedno je sigurno. Homoseksualaca je uvek bilo i uvek
će ih biti, ali dok se nije pojavio gay pokret, nije bilo ni
AIDS-a. Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka aktivisti za gay
prava postajali su sve agresivniji i netolerantniji. Nisu se sramili u
ime svojih ''prava'' gaziti i vređati prava i osećaje drugih i različitih.
Glumeći ''žrtve'' krenuli su u nesmiljeni rat sa neistomišljenicima. Uistinu,
homoseksualci su i bili žrtve, ali ne židovsko-kršćanskog morala nego jedino i
isključivo svojih ''osloboditelja''. Oni koji su ih došli osloboditi, došli su
ih uništiti. ''Kreatori haosa'' iskoristili su ih za projekat ''strukturiranja
društvene svesti'' i borbu protiv fundamentalnih neprijatelja neoliberalne
ideologije Novog svetskog poretka. Činjenice pokazuju da gay pokret nisu
samo podržavali neoglobalisti, već su mu zamah davale i sotonističke
organizacije. Setimo se što se dogodilo u New Yorku 1989. godine? Gay
aktivisti upali su u katedralu St. Patricka gazeći hostije, psovajući i
bogohuleći na sakramente. Nameće se pitanje zašto se borba za ''gay prava''
pretvara u vandalski čin ako se tu uistinu radi o borbi za ljudska prava i
dostojanstvo čoveka? Nijedna kršćanska skupina koju su ocrnjavali pripadnici gay
pokreta nije se slagala sa bilo kakvim zlostavljanjem homoseksualaca.
Doista, čitav socijalni nauk Crkve gradi se na dostojanstvu, ljubavi i
jednakosti svih ljudi pred Bogom. Napad na katedralu St. Patricka napad je na Hrista, spasitelja i otkupitelja svih ljudi, pa tako i pripadnika gay
populacije. Da su ciljevi gay pokreta krajnje nehumani svedoči nam knjiga gay aktivista
Kirka i Madsen Poslije bala. Tu se između ostalog ističe: ''Nameravamo
provesti preobrazenje emocija, uma i volje prosečnog Amerikanca preko
isplaniranog psihološkog napada, u vidu propagande kojom ćemo putem medija
hraniti naciju.'' Na drugom mestu, Kirk i Madsen naglašavaju kako u njihovoj
borbi zbilja nije bitna istinita informacija, već je za gay kampanju jedino
važno da ''cilj opravda sredstvo''. U tom pogledu, dozvoljeno je baciti se
klevetama i lažima na protivnike, te ih nazvati pogrdnim imenima kao što je
nacist, rasist i slično.
Kolumnist David Kupelian u knjizi Marketing
zla razotkriva gay pokret kao subverzivan i
vrlo opasan pokret kojem je jedini cilj rušenje temeljnih moralnih
vriednosti. Proces demoralizacije društva i širenja ''kulture smrti'' sirom SAD-a nastavio se intenzivnije s ekspanzijom porno industrije. U poslu s porno
industrijom mnoge velike korporacije videle su ogromnu korist. Vrlo brzo došlo
je do sprege politike, porno industrije, narko kartela, farmaceutske industrije
i medija. Nelogično je da gay pokret za oslobođenje bukne baš u zemlji
koja je odavno skinula cenzuru sa striptiz kulture? Kad neko ko je odavno
izgubio čednost traži još veće pravo na bludnost, treba se zapitati ko nas
pravi ludim i što se zapravo krije iza dionizijevskog ludila na američkim
ulicama? Da su feministički pokret i gay pokret nastali u Afganistanu nekako
bismo razumeli njihove frustracije, jer se tamo i za daleko manje stvari gubi
glava. Ali, u New Yorku 1965. godine?! Treba uistinu biti naivan da se nasedne
na priču o ugnjetavanju i diskriminaciji. Ako pođemo od stare maksime da je Thanatos drugo
lice Erosa, sve će nam biti jasnije. ''Seksualna revolucija'' 60-ih
provela je kampanju za uništenje braka kako bi Ameriku pripravila na novu eru
poganizma o čemu propovedaju gurui New Age-a.
Cilj svih ovih aktivnosti je radikalno
menjanje pojma braka i porodice. Znate li da je u američkoj državi
Connecticut stampan službeni priručnik, Do It Yourself Divorce Guide (Vodič
za razvod braka – sam svoj majstor), kako bi proces razvoda učinio što
jednostavnijim? Doista, u Americi je poništiti brak lakše nego dati otkaz
zaposlenom, ili mobilnom operateru. To je iz razloga što je stranka koja
ugovara brak u bračnom ugovoru nepostojeća. Umesto bračnog ugovora Amerikanci
imaju bračni sporazum. Mudri papa Leon XIII. kao da je znao što će se dogoditi
u Sovjetskom Savezu 1917. i u SAD-u 1970. godine kad je pisao encikliku Rerum
novarum davne 1891. godine. U njoj između ostalog piše da je svaki
čovek slobodan u izboru i načinu života, te da država nema pravo ograničavati
i menjati svrhu ženidbe, odnosno nema pravo uplitati se u unutrašnji život
obiteljske zajednice. Borbu protiv porodice kao ''svetišta života'' započela je
intenzivno komunistička revolucija sa svojim satelitskim feminističkim
pokretom. Dokle devijacije i zastranjenja razuma mogu ići daleko svjedoči
Catherine MacKinnon, profesorica prava na čikaškom i mičigenskom fakultetu.
Ona brak izjednačava sa ''legaliziranim silovanjem'' napominjući da se želja
muškarca prema ženi može smatrati silovanjem budući ''da ne postoje razlike
između prostitucije, braka i seksualnog napastvovanja''. Istoricari Steven
Mintz i Susan Kellog, smatraju da je već u ranim šezdesetim godinama ''pokret
za razvoj ljudskih potencija'' smatrao da su bračni i porodicni odnosi pretnja
individualnom ispunjenju muškarca i žene. Kad je Lenjin došao na vlast u
Sovjetskom Savezu 1917. godine jedan od prvih njegovih poteza bila je reforma
bračnog ugovora. U knjizi Against Marriage and Motherhood autorica
Claudie Card ističe kako je komunistička partija počevši od Lenjina do Staljina
sustavno radila na uništavanju braka širenjem nemorala i nereda. U Sovjetskom
Savezu svojski se radilo na skidanju aureole bračnoj zajednici. Ako kažemo da
je brak tek puki sporazum, ne možemo govoriti više o porodici kao ''svetištu
života''. Sagledajmo kakve su posledice pokreta za seksualno oslobođenje? Broj
seksualnih zločina se znatno povećao, abortusa je više nego ikada, porast
AIDS-a odnela na hiljade života. Mnogi stručnjaci seksualnu disfunkciju našeg vremena
nazivaju epidemijom. Psihopat Alfred C. Kinsey, ''otac seksualne revolucije'',
uspo je uveriti milione Amerikanaca da su ljudi amoralne, seksualne
životinje. Zanimljivo, to isto piše i u Sotonističkoj bibliji Antona
S. LaVeya! Kinseyja, čoveka koji je podsticao pedofiliju i seksualna
zlostavljanja danas se slavi kao heroja gay revolucije. Slavi ga se kao
prosvetitelja Novog doba koji je znao hrabro pomicati granice ''mraka i
zabluda''. Kinseyevi sledbenici otvoreno su govorili da dolazi čas kad će
prokreativna židovsko-kršćanska era biti zamenjena s ''promiskuitetnim
gay/pedofilskim rajem prolaznosti''. Nije li neobično da ljudi poput Kinseya
nikad nisu bili proganjani zbog svog destruktivnih izjava i perverznog
delovanja? To se Amerikancima činilo cool jer su bili masovno
hipnotizirani pedofilskim ''guruom''. Mnogi i danas slepo veruju u njegovu
''istinu'' časteći ga poput ''boga'' među znanstvenicima. Njegov biograf James
H. Jones u knjizi Dr.Yes opisuje Kinseya kao velikog
reformatora koji je bio ispred svog vremena: ''Želeo je potkopati tradicionalni
moral, olabaviti ograničavajuća pravila…želeo je promenuti seksualne običaje
i zakone za seksualne prestupnike SAD-a''. ''Seksualni osloboditelji'' ne
žele da silovatelji i pedofili čame u zatvorima. Ne trebaju se ni lečiti, jer
sve je to cool. S druge strane, nevjerojatno je koliku mržnju seks
gurui iskaljuju prema židovsko-kršćanskom moralu. Dennis Prager je tome
posvetio čitavu knjigu pod nazivom Židovstvo, homoseksualnost i
civilizacija. Najnovija istraživanja povezuju seksualnu revoluciju (koja se
sad u novoj fazi naziva ''gender revolucija'') s planom opakog društvenog
inženjeringa kojem još ne naslućujemo cilj.
Kad su aktivisti za legalizaciju
pobačaja 1968. godine krenuli sa svojom kampanjom, Betty Friedan iz
organizacije NARAL, priznaje: ''Uverili smo medije da je cilj legaliziranja
abortusa liberalan, prosvećen i sofisticiran…Nismo se upuštali u ispitivanje
javnosti, znajući da bismo bili poraženi. Zato smo izmislili rezultate lažnih
ispitivanja. Objavili smo medijima da smo proveli istraživanje javnosti i da
60% Amerikanaca odobrava slobodan abortus. Ovde se radi o taktici
samoispunjavajuće laži. Malo ljudi želi pripadati manjini. Izazvali smo
dovoljno simpatija da prodamo svoj program slobodnog abortusa izmišljajući broj
abortusa koji se godišnje izvrše u SAD-u. Stvaran broj se približavao brojci od
100.000, ali broj koji smo stalno ponavljali medijima bio je jedan milion.''
Bernard Nathanson, najzaslužniji čovek koji je ''zakuhao'' kampanju za
legalizaciju abortusa pod parolom ''pravo na izbor'' danas javno otkriva da se
kaje zbog velike tragedije koja je usledila a sad je i Amerikanci
upoređuju s nacističkom holokaustom.
Sveto pismo nas upozorava: ''Jao onima
koji zlo nazivaju dobrom, a dobro zlom, koji od tame svetlost prave, a od
svetlosti tamu, koji gorko slatkim čine, a slatko gorkim!'' (Iz 5,20). No, da
li smo i mi kao kršćani odgovorni za ovu duboku moralnu i društvenu krizu? Da,
odgovara John W.Chalfant u knjizi Abandonment Theology (Teologija
odustajanja), kritizirajući ''duhovnike u odustajanju'' koji su šutnjom i
pasivnošću pridoneli širenju nemorala, bezboštva i ''kulture smrti''.
''Duhovnici u odustajanju'' prepustili su se letargiji i mlakosti. U govoru povodom otvaranja konklava, 18. aprila 2005. godine, kardinal J.
Ratzinger je rekao: ''Stvara se diktatura relativizma koja
ništa ne priznaje kao konačno-valjano i koja kao zadnje merilo dopušta samo vlastito ja i njegove
želje.'' Poljski filozof Ryszard Legutko kaže da je ''tolerancija'' postala
glavno oružje za uspostavljanje diktature relativizma. No, ne radi se o bilo
kakvoj toleranciji. Tolerancija koja promiče socijalni mir, slobodu savesti i
religije je pozitivna, dok je ona koja promiče zlo negativna. ''Negativna
tolerancija'' koketira s opakim konstrukcijama novog društvenog inženjeringa.
Najnovija konstrukcija s početka 21. veka odnosi se na rodnu
perspektivu i tzv. gender revoluciju. O čemu se radi?
Rodna perspektiva ne priznaje nikakve bitne ili urođene razlike između muškarca
i žene. Svako polno usmerenje smatra se pitanjem izbora. Pod maskom
ideologije rodnih prava negira se temeljna različitost spolnog identiteta
muškarca i žene. Sam pojam gender (rod) uvele su feministkinje
na međunarodnim konferencijama žena u Kairu i Pekingu kao zamenu za rieč pol. Evropski parlament je 2006. godine proglasio pravosnaznom rezoluciju
B6-0025/2006 kojom se uvode mere za suzbijanje homofobije u svrhu zaštite
ljudskih prava. U rezoluciji se ističe da je odbojnost prema GLBT populaciji
(homoseksualci, lezbijke, biseksualci i transseksualci) jednaka rasizmu,
ksenofobiji i antisemitizmu. Situacija se jako zakuhtala. Mediji, koji bi
trebali imati funkciju nadzora, postali su predvodnici i izvršitelji perverzne
revolucije. Peter Kreeft u knjizi Ecumenical Jihad (Ekumenski
džihad) opominje: ''Verojatno će se pokazati da je seksualna revolucija
najveća rušilačka revolucija istoriji, daleko više nego bilo koja politička
ili vojna revolucija, jer ne dodiruje samo život, nego istinske izvore
života.'' Fenton Bailey, producent dokumentarca Pornografy: A Secret History of Civilisation,
tvrdi da će jednog dana pornografija postati tako svakodnevna i uobičajena da
će se prikazivati potpuno otvoreno i bez tabua. Zar se to već ne događa?
Okultizam i Gay pokret
Znate li da se najveća proslava „Noći
veštica“ odvija u gay kvartu Los Angelesa? Znate li da se
tada okupi preko pola milona homoseksualaca i lezbijki? Što tamo rade, možemo
samo pretpostaviti. Verojatno mole da se ostvare i posljednji ciljevi gay
revolucije i da nova seksualna ideologija zavlada celim svetom.
Jeste li uočili da reklame za gay skupove
imaju kultnu simboliku? Ucesnici gay parada svojim kostimima
uveliko podsećaju na opake likove iz filmova o Mad Maxu i Sodoma
i Gomora (1950.). Ove ˝sotonističke karnevalske zabave˝ u pojedinim
zemljama toliko zastrašujuće izgledaju da je u Holandiji, najliberalnijoj
zemlji EU-a po pitanju otvorenosti prema gender pravima, Hans
Brugerman, bivši poslanik u gradskoj skupštini Amsterdama i holandskom parlamentu, za televiziju Reuters izjavio: „To je parodija od
homoseksualizma”. Nije tajna da gay pokret koketira sa
sotonizmom. Da biste se upoznali s kojom je simbolikom rieč treba pogledati
film Eyes Wide Shut (Širom zatvorenih očiju) na YouTube-u. Gay
simboliku povezuje osmokraka, simbol nereda, haosa i poštovanja demona. Ovo
koketiranje sa sotonističkim pokretom bit će nam jasnije ako znamo da je prva Sotonistička
crkva osnovana 1966. godine u San Francisku, a da su nešto kasnije
upravo iz ovog grada krenule prve gay povorke sirom sveta.
Ako je sve ovo točno, bojimo se da gay revolucija nije korak napred već korak
natrag k devoluciji i još jednoj obmani čovečanstva!
Нема коментара:
Постави коментар