Velika
većina ljudi raduje se tome što unutar EU nema granica. Ipak, u Slovačkim
mestima prema Mađarskoj, najradije bi opet uveli granične prelaze. Tamo vladaju
nezaposlenost i – provalnici.
Kabinet gradonačelnice slovačkog mestašca Slovenske Darmoti
Denise Arve-Iove otvara se tačno u osam časova. Na ogromnom pisaćem stolu stoje
dva prenosna računara. Na zidu vise zastave Slovačke i Evropske unije. To mesto
ima jedva šestotinak stanovnika i smešteno je na idiličnim obroncima uz rečicu
Ipel, sasvim na jugu Slovačke.
S druge strane Ipela je Mađarska. Ali granice više nema.
Nekadašnji granični prelazi su zapušteni (naslovna fotografija), a danas iz
Mađarske stižu samo problemi: „Beskućnici odatle dolaze u naše selo, pijanče i
često prave nerede. To se ranije nije događalo. Naravno, uvek je bilo krađa,
ali sada je kriminal u velikoj meri porastao. Žrtve su kod nas pre svega
stariji ljudi.“
U slovačkom selu postoji samo jedna mala prodavnica koja loše
posluje. Od kako se na drugoj, mađarskoj strani otvorila ogromna samoposluga
koja radi non-stop, jedva da još neko i zalazi u tu trgovinu. Jer, „preko“ je
jeftinije, a izbor mnogo veći. Ipak Bohuslav i dalje ostaje veran seoskoj
prodavnici.
„Prokleta
Evropska unija!“
Uopšte, taj 56-godišnjak uveren je da je nestankom granice sve
postalo mnogo gore: „I mene su već opljačkali. Zatekao sam lopove u mojoj
baštenskoj kućici i tu su me pretukli. Svi ljudi ovde žive u strahu, svako se
zaključava u svojoj kući. Prokleta Evropska unija, granice bi trebalo opet
zatvoriti!“
Slično je i u drugim mestima uz granicu. Na nešto manje od sat
vremena vožnje po brežuljcima uz granicu nalaze se Šijatorske Bukovinke. Tamo
nam predsednik mesne zajednice Juraj Badinka otvara rešetku na vratima ogromne,
trospratne zgrade bivše carinske ispostave. Do kraja 2007. tu su živeli
granični policajci i njihove porodice.
Danas malter otpada sa zidova, a zgrada propada: „Dobili smo tu
zgradu od države besplatno, ali od tada ima samo problema. Naša mala opština ne
može da plati ni troškove energije za tu zgradu. U stvari, planirali smo da tu
napravimo hotel, ali novca za građevinske radove nema.“
Raspršeni
snovi
Na podovima još stoji zeleni linoleum, prepun izmeta od pacova i
prljavštine. Uprkos tome što su prozori razbijeni, vazduh unutra je ustajao i
smrdljiv. Jedina atrakcija sela jeste srednjevekovni dvorac na obližnjem
brežuljku.
Ali svi snovi o turističkom raju odavno su pokopani: „Sasvim na početku
imali smo tri, četiri zainteresovana investitora. Ali onda je stigla ekonomska
kriza i danas to više nikoga ne interesuje. Zgrada je ostala samo teret za nas
i možemo samo da se nadamo da više nećemo moramo i za nju da plaćamo“, kaže
predsednik mesne zajednice.
I u mestu Velke Kosihi su, nakon nestanka granice, imali velike
planove. Od njih nije ostalo ništa, iako zgrada tamošnje granične ispostave bar
nije prazna. U podrumu je lokalna omladina improvizovala nešto kao studio za
fitnes i okuplja se gotovo svake večeri, ali u ostalom delu zgrade žive radnici
– iz Rumunije. U stvari i ti radnici ne rade u Slovačkoj, već u fabrici kablova
u susednoj Mađarskoj.
I tamo je predsednik mesne zajednice Lajoš Čoka razočaran
Evropskom unijom i nestankom granica: „Sve ima i svoju mračnu stranu. Mnoge
stare fabrike su bankrotirale. Pre je bar svako imao nekakvo radno mesto. Tada,
nakon raspada socijalizma '89, bio sam uveren da će nam najkasnije za dvadeset
godina biti znatno bolje. Ali, na žalost, to se nije ostvarilo.“
Нема коментара:
Постави коментар